Примери

ВЛАДИМИР КЛАСАН, ШАХИСТА У ЦАРСТВУ ТИШИНЕ
Да понекад будем првак света
Проблеми са слухом утврђени су тек у његовој петој години. То ће му затворити неке путеве и отворити онај најважнији, његов. Рано је морао научити да се носи са тежином и суровостима живота, и да се бори. Тако је из родне Инђије стигао до обједињења три највеће шампионске титуле: европске, светске и олимпијске. Његове формуле су једноставне, а до таквих треба дорасти. И треба умети да их чујеш. Томе би нас можда могли научити баш они којима је природа ускратила тај дар

Пише: Алекса Комет
Фото: Архива саговорника

„Најбоље што сам чуо је тишина!” – понекад и понегде, у овом нашем свету буке, још увек, одзвањају речи Бориса Пастернака, као жал за изгубљеним поретком над којим царује спокој. Из тог царства повремено, као иза заклоњене сцене, изроне људи који у себи носе исте буре и потресе као и ми... али држе их у тишини.
Владимир Класан је особа са оштећеним слухом – шахиста, интернационални мајстор, једини којем је успело да обједини три велике титуле: олимпијску, светску и европску. Да су, међутим, његове дечачке жеље остварене, он би славу победника радије остварио у фудбалу, који је и тренирао у његовој родној Инђији.
– Волео сам фудбал и играо га са великим жаром. Као и сви други дечаци, замишљао сам себе као велику фудбалску звезду, али томе очигледно нисам био дорастао. Док сам размишљао којем спорту још да се посветим, затекла ме је препорука мог тадашњег фудбалског тренера да се окушам у шаху, на омладинском првенству Инђије, на ком је наступило десетак такмичара. Прихватио сам, без икакве припреме, и освојио претпоследње место. Тада нисам ни могао да наслутим да је то заправо почетак нечег што ће ми донети неупоредива животна задовољства.
Прво лоше искуство га није поколебало. Шах је почео да га осваја, кренуо је у локални клуб, почео да игра са пензионерима и већ следеће године је на истом такмичењу освојио прво место.
– Мој таленат је брзо долазио до изражаја, али су почеци ипак били тешки. Правих упутстава и препорука није било, а и до ваљане литературе се тешко долазило. Посебно ми је жао што тада нисам имао тренера, јер је то било скупо, а нисам имао ни могућности за одлазак на турнире. Да сам све то тада себи могао да приуштим, уверен сам, данас бих био још бољи шахиста, можда чак и велемајстор.
Владимир ни данас нема тренера. После првих искустава која је самостално стицао, током којих су му највећу подршку пружали родитељи, ступио је у контакт са шахистима који имају сличан хендикеп, а који су већ наступали на такмичењима широм света. Улазак у репрезентацију пружио му је прилику да напокон испољи свој таленат.
– На првом такмичењу, Светском првенству 2008. године, освојио сам бронзану медаљу. Тада сам стекао самопоуздање, упознао конкуренцију, апетити су ми порасли и четири године касније постао сам светски првак. После тога су уследили тријумфи на Европском првенству и на Олимпијском турниру. Олимпијска титула увек има посебан значај, иако је у питању екипно такмичење. Те титуле су биле пуна сатисфакција за огроман уложени труд. Одувек сам, наиме, слутио: чиме год да се бавите, резултати ће доћи ако се довољно трудите да их остварите.

НОСИТИ СВОЈЕ БРЕМЕ

Владимиру су тек у петој години живота утврђени проблеми са слухом и од тада је почео да користи слушне апарате. Уз додатну обуку, спремно је дочекао полазак у редовну школу.
– Увек сам седео у првом реду због боље комуникације са учитељицом. Признајем да сам  имао осећај да ме нека деца свесно избегавају, можда због слуха, можда због говора или нечег другог. Није ми било баш свеједно због тога, нарочито у нижим разредима, али што сам више одрастао, постајао сам све имунији и нисам толико обраћао пажњу на њихов однос.
Можда је баш то у њему пробудило жељу да се докаже.
– Хендикеп који имам показао ми је, на неки начин, пут којим треба да идем. Имао сам велику жељу да докажем: ако не чујем, то не значи да немам довољно интелекта и да не заслужујем нечије поштовање. Нисам ни могао да слутим да ће шах бити оруђе које ће ми помоћи да покажем шта све могу да остварим у животу. Сада знам да је ова магична игра идеална прилика за многе људе који имају одређени хендикеп у животу. Она може да подстакне људе, да их мотивише, натера их да препознају себе и наведе их да се суоче са оним што могу и са оним што им се чини да не могу да остваре.
Живот га је натерао да се суочи са многим неправдама, али једна од њих, са којом се још увек суочава, не само он већ и његове колеге, готово да изазива неверицу.
– Ми, спортисти са оштећеним слухом, а у истој ситуацији су слабовиди и слепи, боримо се да нас држава призна и изједначи са параолимпијцима. Ми готово да немамо никаква права, националне награде, пензије, које би нам много значиле у сваком погледу, а посебно као сатисфакција за све што смо до сада остварили. Подржавам параолимпијски покрет и дивим се њиховим резултатима, али то што нас држава занемарује не могу да разумем. То је неправда која до данас траје.
Тешко је разумети такав однос пред људима који показују необичну снагу, пре свега у борби са животом, а потом и са ривалима за шаховском таблом. Њихове приче су велика и реална поука за многе који осећају клонуће пред свакодневним животним теретима.
– Мој животни мото је: само рад, рад и рад! То се кад-тад исплати. Морате бити упорни и посвећени ономе што радите, али исто тако морате имати и одређену дозу среће, која вас неће издати уколико сте јаки и храбри.

НЕ ОСТАТИ ДУЖАН СЕБИ

Нарочито је значајно да је Владимир и у приватном животу остварио жељени поредак. Са супругом Дејаном има шестогодишњег сина Андреја, који је својеврсна атракција у њиховим животима.
– Супруга и ја радимо, али смо потпуно посвећени сину. Гледамо га како расте и стиче прва искуства. Шах га веома занима и надам се да ће и он покушати да се докаже у њему. Већ сада зна неке основне ствари, понекад фигуре повлачи по својим правилима, ја увек губим од њега. Он нам је највећа радост, кроз њега боље сагледавамо и свој живот, у ком је било различитих, понекад врло тешких искустава.
Свака Владимирова поука била би веома корисна за све људе, а посебно за особе са извесним здравственим хендикепима. Најважнија од њих почела би добро познатим речима.
– Треба увек памтити да је живот веома тежак и суров. Да никада не знамо шта доноси сутра. Деци коју срећем, а и свом сину, често понављам: шта год да желе у животу, морају да се боре за то, да се веома труде. Нико нам ништа неће донети на сто и рећи „изволите”. Морамо дати све од себе и онда, како год да буде, бићемо мирни пред собом и свесни да нисмо себи остали дужни.
Чини се да је то један од начина да човек, у овом мучном времену, стекне оно што нам свима недостаје – мало радости, као коначну меру свега онога што смо себи, другима, па и читавом животу дали.
– Јесам радостан човек. Умем да се радујем, али не толико великим стварима, колико ситницама. Оне ме чине срећним – да се играм са дететом, да време проводим са породицом, блиским и драгим људима, да се шалим и смејем са њима. То је оно што је неупоредиво у мом животу. И, наравно, да понекад будем шампион света!
Свака животна прича може бити корисна поука, под условом да умемо да је чујемо. Томе би нас можда могли научити баш они којима је природа ускратила тај дар.

***

Да смо сложни, живи и здрави
Његови циљеви су и даље сасвим јасни.
– Што се тиче приватног живота, немам неке претеране амбиције, осим да смо сложни, живи и здрави. Што се тиче шаха, желим да поново будем првак света и Европе. Док год сматрам да припадам светском врху, трудићу се да освојим што више медаља. Жеља ми је да из овог спорта једног дана изађем као један од најбољих у категорији особа са оштећеним слухом.